Увод у керамику

Увод у керамику

Керамика као хоби у свету је популарна деценијама уназад, али у Србији популарност стиче тек у последњих неколико година. Бављење керамиком окарактерисано је од стране многих стручњака као једна од активности која вас у потпуности може опустити, психички и физички, а да притом позитивно утиче и на побољшање моторних и когнитивних способности.

Иако смо окружени предметима од керамике, мало је оних који су упознати са комплексношћу производног процеса, потребном опремом и материјалима. У овом кратком чланку покушаћемо да Вас упознамо са најосновнијим сегментима неопходним за бављење овим фасцинантним уметничким занатом.

Материјал који се користи за рад је природна глина која се ископава из земље и прерађује, како би била погодна за рад. Све варијације на тему попут глинамола, пластелина, фимо маса, полимерних глина итд. се не користе. Рад са природним материјалом који слуша сваки Ваш додир испуњује и изазива креативност, али пре почетка рада са глином исту је потребно добро умесити како би се уједначила влажност у сваком делу комада који желимо да обрађујемо. Такође, у процесу мешања који подсећа на припрему теста за хлеб, ми уједно и истискујемо и ваздушне чепове који су можда негде заробљени у глини у процесу припреме. Ваздушни чепови, уколико остану у маси, касније приликом печења могу довести до пуцања предмета, тако да је битно глину добро умесити пре почетка рада.

За разлику од вајара који глину користе најчешће као посредно средство за добијање одређеног облика, са којег касније скидају калуп и пребацују у неки други материјал, керамичари од почетка до краја креативног процеса користе само глину, па се самим тим и технике рада прилагођавају овом материјалу. Оно што је неопходно испунити како би предмет могао да се испече јесте да се приликом израде избегавају веће масе глине и дебели зидови. Због тога керамичари користе специфичне технике израде како би од старта креирали предмет који ће бити шупаљ и танког зида. Дебели зидови и веће масе моделоване глине имају тенденцију да задржавају воду у својој унутрашњости која и после дужег времена сушења не испари и приликом печења као и заробљен ваздух у глини доводи до пуцања. Технике се деле на рад на грнчарском точку, технике ручне израде, калупе, токарење, итд. У атељеима се углавном користе прве две, док су друге две наведене карактеристичне за радионице и производњу већих серија.

Грнчарски точак је одувек мамио многе који су желели да се опробају у керамици. Суптилност и елеганција у раду док глина буквално плеше и извија се под прстима је примамљива чак и ако само посматрате процес, а камоли да се у њему опробате. Рад на грнчарском точку, иако изгледа једноставан, учи се кроз низ корака где сваки претходни у потпуности условљава онај следећи, па се самим тим и учи корак по корак, да би се на крају дошло до готовог предмета. Ово усавршавање може да потраје, тако да је битно не губити стрпљење ако процес мало потраје. Свакако Вас велика награда и сатисфакција чекају на крају. Поред тога што је ограничен на ротациону форму, на точку се не раде само употребни предмети, већ и скулптуре, где израдом одређених елемената каснијим уклапањем и моделовањем можете доћи до било ког другог жељеног облика.

Код техника ручне израде најпознатије су технике "кобасица", "плоча" и помоћних калупа, које мање-више и изгледају попут назива који носе. Техника "кобасица" једна од најстаријих техника и уједно је и традиционална техника израде употребних предмета у Србији (за више информација можете на интернету истражити село Злакуса код Златибора). Техника кобасица подсећа на рад 3Д штампача, где се од кобасица од глине ред по ред зида жељени облик. Слично је и са техником плоча, које се могу развијати у пресама или оклагијом, и затим, сећи у потребне облике и уклапати. Помоћни калупи нам дају одређене облике, које касније можемо додатно обликовати или лепити једне за друге, за разлику од технике калупа која нам одмах даје крајњи производ. У пракси се свакако најчешће користи комбинација свих ових техника, у зависности од предмета који желимо да направимо.

Након моделовања креће процес сушења који треба да се спроведе лагано, на собној температури, без промаје. Било какви покушаји брзог сушења (фен, рерна, грејалица, вентилатор) могу довести до деформације или пуцања предмета, јер се за време сушења глина скупља у одређеном проценту, па је самим тим потребно да се тај процес одвија равномерно и полако. Колико ће трајати зависи од дебљине зида, али и величине предмета и може трајати од 6-7, па и до 20-ак дана.

Када се предмет у потпуности осуши, спреман је за печење у специјалним пећима, пројектованим за рад на високим температурама и до 1300 степени. Печење се најчешће врши два пута, где је прво печење "бисквитно" и одвија се на температури од 800 до 950 степени, а друго печење је "глазурно" и, у зависности од врсте глине и глазуре која се користи, варира од 1000 па до 1280 степени.

С обзиром на то да се материјали пеку на изузетно високим температурама, на којима и одређени метали постају у потпуности течни, потребно је користити специфичне материјале за декорацију. Међу најпознатијим су свакако глазуре, са којима се сусрећемо свакодневно када су употребни предмети у питању. Глазура је стакласти, декоративни и заштитни слој на површини керамичких предмета, попут тањира, шоља, санитарне керамике и плочица, који поред ових функција керамици даје и водено-резистентне карактеристике. Поред глазура, постоје многе друге технике декорисања, попут енгоба (земљаних боја), подглазурних и надглазурних боја, оксида метала као што је гвожђе, бакар, манган, кобалт, итд.

Оно што је специфично за керамику и даје јој посебну драж у односу на све остале уметничке дисциплине, јесте игра и експериментисање, који су и више него пожељни, али и ишчекивање резултата, јер рад је готов тек када изађе са финалног печења, а у међувремену може да се деси много тога. Оно што је свакако неопходно јесу опремљен простор, материјали за рад и декорацију, разне врсте алата и додатне опреме, грнчарски точак и наравно пећ, без које бављење керамиком није могуће. Опремање атељеа за бављење керамиком може бити поприлично скупо, па се због тога људи често опредељуљу за рад у атељеима у оквиру којих кроз курсеве и радионице, заједно са стручним едукаторима, упловљавају у воде овог древног уметничког заната.

Нешто више о курсевима доступним у нашем атељеу можете сазнати овде.