Набисти - Авангарда пре авангарде

Набисти - Авангарда пре авангарде

Лета 1888. млади француски сликар Пол Серизје придружио се сликарској колонији окупљеној око Пола Гогена у Понт-Авену у Бретањи. У повратку својим пријатељима са којима је похађао уметничку академију Јулиан у Паризу, донео је драгоцен објекат - малу слику, насликану уљем на страници дрвене кутије за цигаре. Под вођством Гогена, Серизје је насликао готово апстрактан пејзаж великих површина, чистих боја и бескомпромисне дводимензионалности. За његове пријатеље та слика је представљала пут у модерно сликарство, и готово магијско откровење које им је она донела учиниће да слику назову Талисман.

Поред Серизјеа у овој групи младих сликара били су и Феликс Валотон, Пјер Бонар, Едуар Вијар, Кер Ксавије Русел, Жорж Лакомб, Морис Денис и Пол Рансон. Песник симболиста Анри Казалис назвао их је „Les Nabis‟, што је хебрејска реч за пророке. Казалис је употребио тај назив у жељи да поистовети њихову жељу да обнове сликарство са жељом древних пророка да обнове Израел.

Иако су ови импресионисти напустили интелектуалну концепцију света зарад визуелне, никад нису напустили представљање виђеног. Измишљеном и асоцијативном није било места у импресионизму, као ни нарацији или религијској поруци. Набисти су раскинули са дотадашњом праксом сликања по природи и окренули се ономе за шта су били уверени да ће их ослободити имитирања спољашњих изгледа предмета - сликању по сећању.

Чувена изјава Мориса Дениса, главног теоретичара групе, може се узети као набистички кредо: „Слика је, пре него што је коњ, акт или нека анегдота, равна површина покривена бојом која је нанета у одређеном реду.‟ Две године након Серизјеовог „Талисмана‟, Денис је насликао „Сунчеву светлост на тераси‟, дело још револуционарније природе. Представљачка одлика ове слике читљива је једино у силуети детета које је окружено готово потпуно апстрактним мрљама интензивних боја.

Поједностављење облика, наглашавање линеарности и доминација великих, чистих поља боје неизбежно су окренули набисте ка прихватању декоративне уметности као равноправне штафелајном сликарству. Бонар и Вијар су прихватили осликавање јавних зграда и зидова вила богатих Француза. Графику су спремно прихватили као масовни, али и уметнички медиј.

Као узор дводимензионалности, декоративности и арабескности линије за набисте била је средњовековна уметност, али и јапанска. Јапанске уметнине биле су омиљене међу француским уметницима и колекционарима још од средине 19. века. Манија јапанизма кулминирала је у изложби преко хиљаду „ukiye‟ дрвореза на „Ecole des Beaux-Arts‟ маја 1890, која је без сумње оставила велики утисак на набисте. То је можда најочигледније у Бонаровој серији од четири панела на којима су жене у хаљинама приказане на начин врло близак јапанском, налик „Жени са кишобраном‟ од Кеисаи Еисена.

Подржани од стране уметничког часописа „La Revue blanche‟, заједнички су излагали током последње деценије 19. века. Након веома успешне изложбе 1899, група је полако почела да се осипа. Денис је наставио своје тражење религиозно-симболичног сликарства, Русел се окренуо митолошким темама, Вијар и Бонар су се окренули ономе што ће бити названо интимизам, а Валотон се вратио својим коренима – класицизму.

Док је група заједно излагала као набисти, била је део прогрjavascript:есивног пута жељних великих промена у уметности. Када су те промене заиста почеле да се дешавају, жижа уметничке јавности померила се са набизма на авангардне правце – фовизам, надреализам, кубизам, експресионизам, футуризам и друге. Некадашњи набисти су пратећи своје личне уметничке путеве створили изузетна дела, која ипак нису играла улогу у уметничкој револуцији. Бонар и Вијар су, ма колико то деловало парадоксално у односу на њихове набистичке дане, остали упамћени као последњи велики импресионисти.

Булевар магазин бр.11, март 2015.
Комплетан чланак можете погледати овде.
Пише: Богдан Обрадовић
Дизајн: Данило Мошуровић