Архитекта из будућности

Архитекта из будућности

Ивана је типичан представник нове генерације архитеката: иновативних, бунтовних, еколошки освешћених. Они стварају имајући у виду добробит Планете и њених станара.

Ивана Петрушевски је основне и мастер студије завршила на Архитектонском факлутету у Београду. Након тога је годину дана радила у студију „Пробанат изградња‟, а 2012. је уписала мастер програм „Адаптивна архитектура и програмирање‟ (MSc Adaptive Architecture and Computation оригинал назив) лондонске школе „Bartlett‟. Тренутно приводи крају докторске студије на матичном факултету у Београду. Усмерила се у правцу параметарске, генеративне и адаптивне архитектуре. У питању је интердисциплинарни прилаз у коме се пројектовање ослања на природне и друштвене факторе средине. Било да је у питању клупа, фасада, инсталација или грађевина, на основу одабраних параметара средине, који се компјутерски организују, свака стурктура се прилагођава специфичним потребама и условима места за које се ствара.

Иванине креације специфичне су по томе што региструју промене у природној средини и реагују на њих слично као жива бића. Студентски пројекат, фасада „Солар адаптиве скин‟ (Соларна адаптивна кожа), састоји се од покретних структура које се шире и скупљају као цветне крунице. Интерактивна инсталација „Дигитална трава‟ мења боју према висини електричног напона особе која је додирне. „Еко фасада‟ копира структуру листа како би омогућила дневне и сезонске промене микроклиме. У интерактивном дизајну ослања се на урођене људске импулсе. При појектовању користи знања прогамера, психолога, биолога и физичара. Три речи које најбоље описују њен приступ су: Одржииво – Интерактивно - Револуционарно.

Одрживо – по угледу на Мајку Природу

„Свака природна средина има себи специфичне услове. Пре индустријске револуције објекти су били много боље прилагођени овим условима. Стара афричка кућа од земље изгледа као мравињак да би заштитила од сунца и обезбедила струјање ваздуха‟, објашњава Ивана и примећује да данас, када сви користимо бетон, куће на целом свету личе једне на друге.

„То значи да се не користи се оно што нам Земља даје на тој локацији енергија ваздуха, воде, сунца, зеленила и да се ствара додатно загађење приликом транспорта материјала.‟

Свест о загађењу које производи грађевинска индустрија веома је утицала на Иванино професионлано опредељење. Због тога јој је „Eco Broom‟ павиљон од рециклираног конопца омиљено дело. Пројектован за конкурс фестивала „Супернатурал‟ 2010. године, павиљон испуњава све услове одрживости: low cost је, начињен од природних материјала, повлачењем канапа адаптира се за различите намене, а након употребе могуће је раставити га и делове користити даље.

„Системи које су створили људи не функционишу ни приближно добро као природа. Можда би требало више пажње обратити на природу и учити од ње. То је управо задатак архитекте који се бави генеративном архитектуром – да на неки начин позајмљује принципе природе и интегрише их у наш нови свет.‟

Интерактивно – скретање мисли пролазницима

Људи су у сталној интеракцији са простором у коме се налазе, тврде психолози. Гледамо, слушамо, оријентишемо се, позиционирамо. У том смислу све што архитекте створе интерактивно је. Архитекта који је проучавао психологију може својим дизајном деловати на пролазнике, а да они то ни не знају. Од Иване сазнајем да слично као што ПР стручњаци могу да усмере пажњу гледалаца, архитекте могу усмерити корак и поглед пролазника.

„Ако узмемо за пример поплочање, пешаку се поплочањем може објаснити куда да се креће тако што ће он подсвесно читати како да користи простор‟, објашњава Ивана. У својим интерактивним инсталацијама ослањала се на један урођени несвесни импулс људи – импулс да додирују предмете крај којих пролазе.

„За дигиталну траву инспирацију смо нашли шетајући кроз природу. Ходам ливадом кроз високу траву и изненада без размишљања и скоро потпуно несвесно пружам руку како бих је додирнула у пролазу. Урбани еквивалент је ограда или хаљине које висе у продавницама. Тај рефлексни импулс је уграђен у нас. Психолози тврде да се тиме осећа граница тела. Тако смо решили да то искористимо како бисмо упецали људе да се поиграју инсталацијом. А када је неко додирне светлосни таласи који се шире травом маме човека да даље интереагује.‟

„Инсталацијом ’sPins’ наставили смо да истражујемо ову импулсну реакцију, али смо задатак проширили на унапређење локације. Постоје транзитне локације, које као левак само спроводе људе с једног места на друго. Исти људи свакодневно кроз ове локације убрзано ходају, гледају право и фокусирани су на своје мисли, попут зомбија. Овим пројектом покушали смо да унапредимо једну такву локацију, и да скренемо мисли пролзника на окружење и на друге људе. Поставили су у парку седам физички раздвојених и удаљених ’sPinsa’ који, када се додирну, разговарају један са другим преносећи светлост и звук. Реакције су биле веома занимљиве. Људи виде нове објекте у простору и питају се шта је то. Најхрабрији се усуде да истражују. Сећам се, један старији човек је скакао крај инсталације не би ли реаговала. Када то није упалило, почео је да јој прича. Један тата је подигао своје дете и као авиончићем летео њиме изнад инсталације. Светлост и звук које су они тако послали на друге Спинсе привукли су једну девојку да реагује на другом месту. А после неколико тренутака ови странци су разменили неколико реченица. Спинс је тиме успео да повеже људе на овој локацији.‟

Револуционарно – по мери људи, а не инвеститора

Револуционар је онај за кога ништа није толико свето да не би могло бити замењено нечим бољим – рекао је Душко Радовић. Тражење бољег обично подразумева време, а људи предузетничког духа – инвеститори и финансијери воде се девизом да „време је новац‟.

„Архитектура је увек била одраз времена у коме настаје. И у архитектури се жури и не стиже много да се размишља и истражује. Ја не верујем да време и новац треба да стоје у истој реченици, осим кад је у питању куповање минута скијања на води. Кад нешто стварам, почнем тако што претресем цео интернет да видим шта све постоји. Изаберем пројекте који су иснпиративни, то може бити и сто, а ја правим зграду. Тежим да их унапредим, развијем – да спојим неспојиво. Омиљени део ми је смишљање те идеје. Омиљени осећај је кад дођем до ње. Мислим, сваки део пројекта је у ствари леп. Захтевно је доста, али забавно. Много је леп осећај да видиш свој пројекат како се развија од скице, од кад си помислио први пут на ту идеју, и да видиш како се људи смеју, како се играју с тим.‟

Баште или мравињаци

Традиционални архитекта који свет посматра из птичје персективе одлази у историју, а на његово место долази мешавина програмера, психолога, биолога и физичара. Ипак, неизвесно је да ли ћемо у будућности живети у кућама-баштама и пролазити кроз паркове који нас наводе да се играмо или ћемо градити тунеле у грађевинском отпаду.

Студентске награде

Прво место на „Супернатурал фестивалу‟ у мају 2010. (делила је са још једним пројектом) за „Eco Broom‟ – прилагодљив, low-cost павиљон од рецилклираног конопца. „Intel Innovation Award‟ у мају 2013. за интерактивну инсталацију „Digital Grass‟ (сарадња са колегом Deyanom Nenovim) насталој по наруџбини међународног путујућег такмичења „Up London‟, а изложена је у склопу лондонског фестивала „Digital Shoreditch‟.Интерактивна светлосно-звучна инсталација „sPins‟ (такође сарадња са Deyanom Nenovim)јесте пројекат настао по наруџбини мултидисциплинарног истраживачког тима у оквиру „Grand Challenge of Human Wellbeing Behaviour Change Research Prize 2013‟. Постављена у оквиру лондонског фестивала „Blumbsberi‟ (Bloomsbary).

Булевар магазин бр.11, март 2015.
Комплетан чланак можете погледати овде.
Пише: Александра Филиповић
Дизајн: Хелена Мусинов