Uvod u keramiku

Uvod u keramiku

Keramika kao hobi u svetu je popularna decenijama unazad, ali u Srbiji popularnost stiče tek u poslednjih nekoliko godina. Bavljenje keramikom okarakterisano je od strane mnogih stručnjaka kao jedna od aktivnosti koja vas u potpunosti može opustiti, psihički i fizički, a da pritom pozitivno utiče i na poboljšanje motornih i kognitivnih sposobnosti.

Iako smo okruženi predmetima od keramike, malo je onih koji su upoznati sa kompleksnošću proizvodnog procesa, potrebnom opremom i materijalima. U ovom kratkom članku pokušaćemo da Vas upoznamo sa najosnovnijim segmentima neophodnim za bavljenje ovim fascinantnim umetničkim zanatom.

Materijal koji se koristi za rad je prirodna glina koja se iskopava iz zemlje i prerađuje, kako bi bila pogodna za rad. Sve varijacije na temu poput glinamola, plastelina, fimo masa, polimernih glina itd. se ne koriste. Rad sa prirodnim materijalom koji sluša svaki Vaš dodir ispunjuje i izaziva kreativnost, ali pre početka rada sa glinom istu je potrebno dobro umesiti kako bi se ujednačila vlažnost u svakom delu komada koji želimo da obrađujemo. Takođe, u procesu mešanja koji podseća na pripremu testa za hleb, mi ujedno i istiskujemo i vazdušne čepove koji su možda negde zarobljeni u glini u procesu pripreme. Vazdušni čepovi, ukoliko ostanu u masi, kasnije prilikom pečenja mogu dovesti do pucanja predmeta, tako da je bitno glinu dobro umesiti pre početka rada.

Za razliku od vajara koji glinu koriste najčešće kao posredno sredstvo za dobijanje određenog oblika, sa kojeg kasnije skidaju kalup i prebacuju u neki drugi materijal, keramičari od početka do kraja kreativnog procesa koriste samo glinu, pa se samim tim i tehnike rada prilagođavaju ovom materijalu. Ono što je neophodno ispuniti kako bi predmet mogao da se ispeče jeste da se prilikom izrade izbegavaju veće mase gline i debeli zidovi. Zbog toga keramičari koriste specifične tehnike izrade kako bi od starta kreirali predmet koji će biti šupalj i tankog zida. Debeli zidovi i veće mase modelovane gline imaju tendenciju da zadržavaju vodu u svojoj unutrašnjosti koja i posle dužeg vremena sušenja ne ispari i prilikom pečenja kao i zarobljen vazduh u glini dovodi do pucanja. Tehnike se dele na rad na grnčarskom točku, tehnike ručne izrade, kalupe, tokarenje, itd. U ateljeima se uglavnom koriste prve dve, dok su druge dve navedene karakteristične za radionice i proizvodnju većih serija.

Grnčarski točak je oduvek mamio mnoge koji su želeli da se oprobaju u keramici. Suptilnost i elegancija u radu dok glina bukvalno pleše i izvija se pod prstima je primamljiva čak i ako samo posmatrate proces, a kamoli da se u njemu oprobate. Rad na grnčarskom točku, iako izgleda jednostavan, uči se kroz niz koraka gde svaki prethodni u potpunosti uslovljava onaj sledeći, pa se samim tim i uči korak po korak, da bi se na kraju došlo do gotovog predmeta. Ovo usavršavanje može da potraje, tako da je bitno ne gubiti strpljenje ako proces malo potraje. Svakako Vas velika nagrada i satisfakcija čekaju na kraju. Pored toga što je ograničen na rotacionu formu, na točku se ne rade samo upotrebni predmeti, već i skulpture, gde izradom određenih elemenata kasnijim uklapanjem i modelovanjem možete doći do bilo kog drugog željenog oblika.

Kod tehnika ručne izrade najpoznatije su tehnike "kobasica", "ploča" i pomoćnih kalupa, koje manje-više i izgledaju poput naziva koji nose. Tehnika "kobasica" jedna od najstarijih tehnika i ujedno je i tradicionalna tehnika izrade upotrebnih predmeta u Srbiji (za više informacija možete na internetu istražiti selo Zlakusa kod Zlatibora). Tehnika kobasica podseća na rad 3D štampača, gde se od kobasica od gline red po red zida željeni oblik. Slično je i sa tehnikom ploča, koje se mogu razvijati u presama ili oklagijom, i zatim, seći u potrebne oblike i uklapati. Pomoćni kalupi nam daju određene oblike, koje kasnije možemo dodatno oblikovati ili lepiti jedne za druge, za razliku od tehnike kalupa koja nam odmah daje krajnji proizvod. U praksi se svakako najčešće koristi kombinacija svih ovih tehnika, u zavisnosti od predmeta koji želimo da napravimo.

Nakon modelovanja kreće proces sušenja koji treba da se sprovede lagano, na sobnoj temperaturi, bez promaje. Bilo kakvi pokušaji brzog sušenja (fen, rerna, grejalica, ventilator) mogu dovesti do deformacije ili pucanja predmeta, jer se za vreme sušenja glina skuplja u određenom procentu, pa je samim tim potrebno da se taj proces odvija ravnomerno i polako. Koliko će trajati zavisi od debljine zida, ali i veličine predmeta i može trajati od 6-7, pa i do 20-ak dana.

Kada se predmet u potpunosti osuši, spreman je za pečenje u specijalnim pećima, projektovanim za rad na visokim temperaturama i do 1300 stepeni. Pečenje se najčešće vrši dva puta, gde je prvo pečenje "biskvitno" i odvija se na temperaturi od 800 do 950 stepeni, a drugo pečenje je "glazurno" i, u zavisnosti od vrste gline i glazure koja se koristi, varira od 1000 pa do 1280 stepeni.

S obzirom na to da se materijali peku na izuzetno visokim temperaturama, na kojima i određeni metali postaju u potpunosti tečni, potrebno je koristiti specifične materijale za dekoraciju. Među najpoznatijim su svakako glazure, sa kojima se susrećemo svakodnevno kada su upotrebni predmeti u pitanju. Glazura je staklasti, dekorativni i zaštitni sloj na površini keramičkih predmeta, poput tanjira, šolja, sanitarne keramike i pločica, koji pored ovih funkcija keramici daje i vodeno-rezistentne karakteristike. Pored glazura, postoje mnoge druge tehnike dekorisanja, poput engoba (zemljanih boja), podglazurnih i nadglazurnih boja, oksida metala kao što je gvožđe, bakar, mangan, kobalt, itd.

Ono što je specifično za keramiku i daje joj posebnu draž u odnosu na sve ostale umetničke discipline, jeste igra i eksperimentisanje, koji su i više nego poželjni, ali i iščekivanje rezultata, jer rad je gotov tek kada izađe sa finalnog pečenja, a u međuvremenu može da se desi mnogo toga. Ono što je svakako neophodno jesu opremljen prostor, materijali za rad i dekoraciju, razne vrste alata i dodatne opreme, grnčarski točak i naravno peć, bez koje bavljenje keramikom nije moguće. Opremanje ateljea za bavljenje keramikom može biti poprilično skupo, pa se zbog toga ljudi često opredeljulju za rad u ateljeima u okviru kojih kroz kurseve i radionice, zajedno sa stručnim edukatorima, uplovljavaju u vode ovog drevnog umetničkog zanata.

Nešto više o kursevima dostupnim u našem ateljeu možete saznati ovde.