Stomačna nezavisnost

Autor Dunja Petković
Pogodaka: 509
Stomačna nezavisnost Dušan Murić

Dušan Murić je jedan od osnivača Stanice i samim tim deo ovogodišnjeg KONDENZ festivala. Stanica (Servis za savremeni ples) je inicijativa umetnika i kulturnih radnika u oblasti savremenog plesa i izvođačkih umetnosti u Srbiji, pokrenuta 2005. godine. Od početka, rad je bio usmeren na jačanje te umetničke zajednice, njeno strukturisanje i prepoznatljivost, te integrisanje u sistem kulture u Srbiji, na Balkanu i na medjunarodnom planu.

Jedan od najvažnijih ciljeva Stanice je da se obezbede pristojni profesionalni uslovi rada za sve aktivne učesnike umetničke scene u Srbiji i u balkanskom regionu, kroz programe edukacije, profesionalnog razvoja, produkciju, promociju, zagovaranje i kulturnu politiku. Zbog širokog spektra svojih aktivnosti, Stanica je izgradila veliku mrežu lokalnih i medjunarodnih partnera: Nomad Dance Academy, Life Long Burning, Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije, advanced performing arts project i mnogo drugih pojedinaca i organizacija. KONDENZ festival se održava svake jeseni od 2007. godine. Dušan se bavi performativnim delatnostima od 1995. godine. Uglavnom je reč o savremenom plesu u koreografijama Bojane Mladenović, Isidore Stanisić, Nele Antonović i Anđelije Todorović. Takodje je nastupao i bio zadužen za scenski pokret u više savremenih dramskih predstava Petra Pejakovića, Anje Suše, Ivane Koraksić, kao i u predstavama drugih autora. Značajniji projekti: sa Bojanom Mladenović, koautor međunarodnog projekta „Korak dalje” (2003–2005); „Robinzon Kruso” i „Julije Cezar”, no-budget inscenacije kolektiva S.N.O.B. (REX, 2009-10); „Vrbovanje Utopije” (Magacin, 2012. festival Kondenz); „Između hira i straha” (Magacin, 2013. festival Kondenz); „Društvo mrtvih srpskih pesnika – KUP” (koautor sa Ivanom Koraksić, ulični perfomans, 2013. NKSS). Bio je autor i moderator interdisciplinarnog projekta „Mozart Or Z (of) ART” (2005-2006). Pokretač je i moderator programa „Jam Užina” – improvizacijske plesne večeri (REX, 2005/7) Ove godine na Kondenz festivalu, u saradnji sa Martinom Schick, pravi geodezijsku kupolu.

Kako ste došli na ideju da napravite geodezijsku kupolu?

To je, zapravo, drugi deo Martinovog i mog projekta koji se zove „Artist in Resistance‟. Prvi deo je bio u Švajcarskoj, u Friburgu. On je kupio parče zemlje i imao je ideju da napravi nešto kao learning center. On je poskapitalista. Njega interesuje šta dolazi posle kapitalizma, koje su to prakse, veštine i ideje koje bi mogle da budu od koristi u budućnosti kada se, kultura i društvo, bazirano na kapitalizmu, raspadne. Kao deo tih praksi i Stanica organizuje solidarne, alternativne akcije. Deo tih akcija je i ta kuća, koju želimo da napravimo od geodezijske kupole. Mnogo je jeftinije i energetski efikasnije od klasične građe (beton, cigla...) i mnogo je prirodnija za život.

Mi smo u Friburgu napravili geodezijsku konstrukciju od second-hand materijala. Pronašli smo neki stari krevet,sa okvira smo skidali daščice i koristili ih kao materijal. Ja sam dolazeći iz Srbije doneo količinu šrafova, jer su oni tamo skupi. Tokom te gradnje, spavali smo u šatorima, na toj njegovoj već kupljenoj zemlji. Dogovorili smo se da dođemo na Kondenz i uradimo veću konstrukciju, oko 4m, sa idejom da to bude alternativni prostor Stanice, to jest, da generišemo tu akciju koju sam spomenuo.

Šta gradnja geodezijske kupole simbolično predstavlja?

Mi možemo da izgubimo ovaj prostor, mada iako ga ne izgubimo, ovde je neadekvatno mesto za bilo kakvu ozbiljnu savremenu realizaciju. I bez tog problema da li ćemo izgubiti prostor, činjenica je da moramo da tražimo novi.Simbolično građenje geodezijske kupole je u tom cilju da skrenemo pažnju na probleme, ne samo na festival savremenog plesa, već uopšteno nezavisne scene, i hronični nedostatak prostora. Prostori postoje u Beogradu napušteni (Postoje prostori u Beogradu koji su napušteni ) i koji bi mogli da se iskoriste za umetnost, ali zbog nepostojeće kulturne politike, mi ne znamo na koji način da skrenemo pažnju, i biramo te simbolične akcije.

Kako vi to doživljavate, a kako to Martin?

Martin dolazi iz druge sredine, gde takvih problema nema. On sam ima atelje od stotinak kvadrata u centru Berna u jednoj bivšoj školi, koja je dodeljena umetnicima na korišćenje od grada. U Evropi je od 90-ih godina to jedan trend da država i društvo obrate pažnju na kulturu i na taj način što će dodljivati neiskorišćene javne prostore umetnicima za kulturne potrebe, jer se na taj način generiše profit na godišnjem nivou kulture. Zbog toga je njemu stalo, jer umetnost mora da se podržava.

Očekujete li pravljenjem geodezijske kupole neki odjek javnosti, da neko obrati pažnju na vas?

Iskreno, ne. Živimo u zemlji gde se svakodnevno dešavaju neke druge stvari i ljudi na njih više obraćaju pažnju. Ali, znate, sistem tako funkcioniše. Mi možemo da odemo sa našim idejama i zatražimo podršku. Možda nas i podrže, ali bitnije je da se tim simboličkim činovima generiše podrška kulturne javnosti, pa onda mi možemo da se pozovemo na tu podršku i da se napravi neki pritisak na grad da obrati pažnju na nas.

S obzirom na to da se prostor Stanice nalazi u Savamali, koja je i poznata po okupljanju umetnika, da li imate osećaj da ste diskriminasani u smislu da ljudi ne znaju za vas.

Ja nisam mnogo zainteresovan za samopromociju. Sebe doživljavam objektivno u svakoj priči. To sad ima veze sa mojim pristupom umetnosti. Za mene je umetnost samooruđje za prenošenje ideja po nekom drugačijem principu.

Kao što se Martin bavi idejom postkapitalizma, meni su, uslovno rečeno, bliže neke anarhistične ideje, koje podrazumevaju ukidanje mnogo čega što nas okružuje.

Koliko vam je važno da postoji kritika o vašem radu?
Ukoliko se ta kritika bavi sadržajem, znače mi, međutim, ako se bavi formom, ja nisam zainteresovan. Mene ne zanimaju ta esteska i formalna pitanja. Cenim, ali prosto, ne znače mi. Mene zanima da razgovoram o značenju toga što radim, poruci koja se šalje ili ne šalje. Ja mislim da je kritika bitna da bi širila polje percepcije umetnika i publike.

Šta želite da naglasite vašim radom?

Ja se bavim nekim stavrima koje se konkretno tiču čovečanstva, iako možda zvuči prepotentno, ali suština koja bi mogla da se primeni na tu ideju, e time se ja bavim. Pokušavam da ono što mislim i osećam spakujem u praktične i razumljive stvari. Mislim da je jako da ljudi proizvode sami svoju hranu, jer time se ukida ekonomska zavisnost. Siguran sam da bi veliki broj ljudi drugačije razmišljao da ne mora da ustaje svaki dan i radio nešto što ne voli. Sa druge strane, siguran sam da ljudi znaju da neće umreti gladni, mislim da ne bi dvaput razmišljali šta će raditi da bi preživeli. Postoji i i fiziološka strana, da znaš da kad radiš nešto svojim rukama u dodru sa zemljom, sa prirodom, svakako se menja percepcija. Bićeš zdraviji kad učestvuješ u procesu stvaranja. Svako treba da se potrudi da bude stomačno nezavistan. To je veliki korak ka nekoj promeni.

Koja vam je najznačajnija predstava?

Moram da priznam da su mi najznačajnije dve predstave koje sam pre par godina radio u Rexu. To su bile predstave bez budžeta. Sve smo sami skupljali. To sam radio sa prijateljima, većina njih i nema neku pozorišnu pozadinu. Bile su eksperimentalne predstave. Jedna je bila Robinzon Kruso, a druga je Julije Cezar. One su rađene na drugačiji način. Robizon Kruso je smešten u blisku budućnost, on se nasukava na ostrvo koje je napravljeno od đubreta koje pluta okeanom. Pošto je Julije Cezar je politička predstava, mi smo naplaćivali karte po društevnom položaju koji su ljudi sami birali. Robovi su plaćali 20 dinara, slobodni građani 50, aristokratije i plemstvo 100 dinara kartu. I time su ljudi, sami određivali koje će učešće u predstavi, koja je bila interaktivnog tipa, imati. Robove smo terali da rade nešto, slobodni ljudi su pomagali, a plemstvo je samo sedelo.

Koji su Vam sledeći projekti?

Hmm, sledeći projekti su uglavnom pozorišni. Treba da radim sa Milanom Manićem iz Cirkus sfere. Radimo duo projekat, čija će premijera biti sredinom decembra u Bitef teatru. To je miks savremenog plesa, cirkusa. Mi smo se našli na tački slepstika. Napravićemo slepstik komediju u pokretu. Radni naslov je Demagog. Koristići rečnik slepstika, onaj koji znamo iz nemih fimova, iskorističemo razne demagoške fraze koji nas okružuju. Te bajate ideje koje su svuda oko nas.

Fotografije: Jelena Todorović