Nabisti - Avangarda pre avangarde

Nabisti - Avangarda pre avangarde

Leta 1888. mladi francuski slikar Pol Serizje pridružio se slikarskoj koloniji okupljenoj oko Pola Gogena u Pont-Avenu u Bretanji. U povratku svojim prijateljima sa kojima je pohađao umetničku akademiju Julian u Parizu, doneo je dragocen objekat - malu sliku, naslikanu uljem na stranici drvene kutije za cigare. Pod vođstvom Gogena, Serizje je naslikao gotovo apstraktan pejzaž velikih površina, čistih boja i beskompromisne dvodimenzionalnosti. Za njegove prijatelje ta slika je predstavljala put u moderno slikarstvo, i gotovo magijsko otkrovenje koje im je ona donela učiniće da sliku nazovu Talisman.

Pored Serizjea u ovoj grupi mladih slikara bili su i Feliks Valoton, Pjer Bonar, Eduar Vijar, Ker Ksavije Rusel, Žorž Lakomb, Moris Denis i Pol Ranson. Pesnik simbolista Anri Kazalis nazvao ih je „Les Nabis‟, što je hebrejska reč za proroke. Kazalis je upotrebio taj naziv u želji da poistoveti njihovu želju da obnove slikarstvo sa željom drevnih proroka da obnove Izrael.

Iako su ovi impresionisti napustili intelektualnu koncepciju sveta zarad vizuelne, nikad nisu napustili predstavljanje viđenog. Izmišljenom i asocijativnom nije bilo mesta u impresionizmu, kao ni naraciji ili religijskoj poruci. Nabisti su raskinuli sa dotadašnjom praksom slikanja po prirodi i okrenuli se onome za šta su bili uvereni da će ih osloboditi imitiranja spoljašnjih izgleda predmeta - slikanju po sećanju.

Čuvena izjava Morisa Denisa, glavnog teoretičara grupe, može se uzeti kao nabistički kredo: „Slika je, pre nego što je konj, akt ili neka anegdota, ravna površina pokrivena bojom koja je naneta u određenom redu.‟ Dve godine nakon Serizjeovog „Talismana‟, Denis je naslikao „Sunčevu svetlost na terasi‟, delo još revolucionarnije prirode. Predstavljačka odlika ove slike čitljiva je jedino u silueti deteta koje je okruženo gotovo potpuno apstraktnim mrljama intenzivnih boja.

Pojednostavljenje oblika, naglašavanje linearnosti i dominacija velikih, čistih polja boje neizbežno su okrenuli nabiste ka prihvatanju dekorativne umetnosti kao ravnopravne štafelajnom slikarstvu. Bonar i Vijar su prihvatili oslikavanje javnih zgrada i zidova vila bogatih Francuza. Grafiku su spremno prihvatili kao masovni, ali i umetnički medij.

Kao uzor dvodimenzionalnosti, dekorativnosti i arabesknosti linije za nabiste bila je srednjovekovna umetnost, ali i japanska. Japanske umetnine bile su omiljene među francuskim umetnicima i kolekcionarima još od sredine 19. veka. Manija japanizma kulminirala je u izložbi preko hiljadu „ukiye‟ drvoreza na „Ecole des Beaux-Arts‟ maja 1890, koja je bez sumnje ostavila veliki utisak na nabiste. To je možda najočiglednije u Bonarovoj seriji od četiri panela na kojima su žene u haljinama prikazane na način vrlo blizak japanskom, nalik „Ženi sa kišobranom‟ od Keisai Eisena.
Podržani od strane umetničkog časopisa „La Revue blanche‟, zajednički su izlagali tokom poslednje decenije 19. veka. Nakon veoma uspešne izložbe 1899, grupa je polako počela da se osipa. Denis je nastavio svoje traženje religiozno-simboličnog slikarstva, Rusel se okrenuo mitološkim temama, Vijar i Bonar su se okrenuli onome što će biti nazvano intimizam, a Valoton se vratio svojim korenima – klasicizmu.

Dok je grupa zajedno izlagala kao nabisti, bila je deo progresivnog puta željnih velikih promena u umetnosti. Kada su te promene zaista počele da se dešavaju, žiža umetničke javnosti pomerila se sa nabizma na avangardne pravce – fovizam, nadrealizam, kubizam, ekspresionizam, futurizam i druge. Nekadašnji nabisti su prateći svoje lične umetničke puteve stvorili izuzetna dela, koja ipak nisu igrala ulogu u umetničkoj revoluciji. Bonar i Vijar su, ma koliko to delovalo paradoksalno u odnosu na njihove nabističke dane, ostali upamćeni kao poslednji veliki impresionisti.

Bulevar magazin br.11, mart 2015.
Kompletan članak možete pogledati ovde.
Piše: Bogdan Obradović
Dizajn: Danilo Mošurović