Arhitekta iz budućnosti

Arhitekta iz budućnosti

Ivana je tipičan predstavnik nove generacije arhitekata: inovativnih, buntovnih, ekološki osvešćenih. Oni stvaraju imajući u vidu dobrobit Planete i njenih stanara.

Ivana Petruševski je osnovne i master studije završila na Arhitektonskom faklutetu u Beogradu. Nakon toga je godinu dana radila u studiju „Probanat izgradnja‟, a 2012. je upisala master program „Adaptivna arhitektura i programiranje‟ (MSc Adaptive Architecture and Computation original naziv) londonske škole „Bartlett‟. Trenutno privodi kraju doktorske studije na matičnom fakultetu u Beogradu. Usmerila se u pravcu parametarske, generativne i adaptivne arhitekture. U pitanju je interdisciplinarni prilaz u kome se projektovanje oslanja na prirodne i društvene faktore sredine. Bilo da je u pitanju klupa, fasada, instalacija ili građevina, na osnovu odabranih parametara sredine, koji se kompjuterski organizuju, svaka sturktura se prilagođava specifičnim potrebama i uslovima mesta za koje se stvara.

Ivanine kreacije specifične su po tome što registruju promene u prirodnoj sredini i reaguju na njih slično kao živa bića. Studentski projekat, fasada „Solar adaptive skin‟ (Solarna adaptivna koža), sastoji se od pokretnih struktura koje se šire i skupljaju kao cvetne krunice. Interaktivna instalacija „Digitalna trava‟ menja boju prema visini električnog napona osobe koja je dodirne. „Eko fasada‟ kopira strukturu lista kako bi omogućila dnevne i sezonske promene mikroklime. U interaktivnom dizajnu oslanja se na urođene ljudske impulse. Pri pojektovanju koristi znanja progamera, psihologa, biologa i fizičara. Tri reči koje najbolje opisuju njen pristup su: Održiivo – Interaktivno - Revolucionarno.

Održivo – po ugledu na Majku Prirodu

„Svaka prirodna sredina ima sebi specifične uslove. Pre industrijske revolucije objekti su bili mnogo bolje prilagođeni ovim uslovima. Stara afrička kuća od zemlje izgleda kao mravinjak da bi zaštitila od sunca i obezbedila strujanje vazduha‟, objašnjava Ivana i primećuje da danas, kada svi koristimo beton, kuće na celom svetu liče jedne na druge.

„To znači da se ne koristi se ono što nam Zemlja daje na toj lokaciji energija vazduha, vode, sunca, zelenila i da se stvara dodatno zagađenje prilikom transporta materijala.‟

Svest o zagađenju koje proizvodi građevinska industrija veoma je uticala na Ivanino profesionlano opredeljenje. Zbog toga joj je „Eco Broom‟ paviljon od recikliranog konopca omiljeno delo. Projektovan za konkurs festivala „Supernatural‟ 2010. godine, paviljon ispunjava sve uslove održivosti: low cost je, načinjen od prirodnih materijala, povlačenjem kanapa adaptira se za različite namene, a nakon upotrebe moguće je rastaviti ga i delove koristiti dalje.

„Sistemi koje su stvorili ljudi ne funkcionišu ni približno dobro kao priroda. Možda bi trebalo više pažnje obratiti na prirodu i učiti od nje. To je upravo zadatak arhitekte koji se bavi generativnom arhitekturom – da na neki način pozajmljuje principe prirode i integriše ih u naš novi svet.‟

Interaktivno – skretanje misli prolaznicima

Ljudi su u stalnoj interakciji sa prostorom u kome se nalaze, tvrde psiholozi. Gledamo, slušamo, orijentišemo se, pozicioniramo. U tom smislu sve što arhitekte stvore interaktivno je. Arhitekta koji je proučavao psihologiju može svojim dizajnom delovati na prolaznike, a da oni to ni ne znaju. Od Ivane saznajem da slično kao što PR stručnjaci mogu da usmere pažnju gledalaca, arhitekte mogu usmeriti korak i pogled prolaznika.

„Ako uzmemo za primer popločanje, pešaku se popločanjem može objasniti kuda da se kreće tako što će on podsvesno čitati kako da koristi prostor‟, objašnjava Ivana. U svojim interaktivnim instalacijama oslanjala se na jedan urođeni nesvesni impuls ljudi – impuls da dodiruju predmete kraj kojih prolaze.

„Za digitalnu travu inspiraciju smo našli šetajući kroz prirodu. Hodam livadom kroz visoku travu i iznenada bez razmišljanja i skoro potpuno nesvesno pružam ruku kako bih je dodirnula u prolazu. Urbani ekvivalent je ograda ili haljine koje vise u prodavnicama. Taj refleksni impuls je ugrađen u nas. Psiholozi tvrde da se time oseća granica tela. Tako smo rešili da to iskoristimo kako bismo upecali ljude da se poigraju instalacijom. A kada je neko dodirne svetlosni talasi koji se šire travom mame čoveka da dalje intereaguje.‟

„Instalacijom ’sPins’ nastavili smo da istražujemo ovu impulsnu reakciju, ali smo zadatak proširili na unapređenje lokacije. Postoje tranzitne lokacije, koje kao levak samo sprovode ljude s jednog mesta na drugo. Isti ljudi svakodnevno kroz ove lokacije ubrzano hodaju, gledaju pravo i fokusirani su na svoje misli, poput zombija. Ovim projektom pokušali smo da unapredimo jednu takvu lokaciju, i da skrenemo misli prolznika na okruženje i na druge ljude. Postavili su u parku sedam fizički razdvojenih i udaljenih ’sPinsa’ koji, kada se dodirnu, razgovaraju jedan sa drugim prenoseći svetlost i zvuk. Reakcije su bile veoma zanimljive. Ljudi vide nove objekte u prostoru i pitaju se šta je to. Najhrabriji se usude da istražuju. Sećam se, jedan stariji čovek je skakao kraj instalacije ne bi li reagovala. Kada to nije upalilo, počeo je da joj priča. Jedan tata je podigao svoje dete i kao aviončićem leteo njime iznad instalacije. Svetlost i zvuk koje su oni tako poslali na druge Spinse privukli su jednu devojku da reaguje na drugom mestu. A posle nekoliko trenutaka ovi stranci su razmenili nekoliko rečenica. Spins je time uspeo da poveže ljude na ovoj lokaciji.‟

Revolucionarno – po meri ljudi, a ne investitora

Revolucionar je onaj za koga ništa nije toliko sveto da ne bi moglo biti zamenjeno nečim boljim – rekao je Duško Radović. Traženje boljeg obično podrazumeva vreme, a ljudi preduzetničkog duha – investitori i finansijeri vode se devizom da „vreme je novac‟.

„Arhitektura je uvek bila odraz vremena u kome nastaje. I u arhitekturi se žuri i ne stiže mnogo da se razmišlja i istražuje. Ja ne verujem da vreme i novac treba da stoje u istoj rečenici, osim kad je u pitanju kupovanje minuta skijanja na vodi. Kad nešto stvaram, počnem tako što pretresem ceo internet da vidim šta sve postoji. Izaberem projekte koji su isnpirativni, to može biti i sto, a ja pravim zgradu. Težim da ih unapredim, razvijem – da spojim nespojivo. Omiljeni deo mi je smišljanje te ideje. Omiljeni osećaj je kad dođem do nje. Mislim, svaki deo projekta je u stvari lep. Zahtevno je dosta, ali zabavno. Mnogo je lep osećaj da vidiš svoj projekat kako se razvija od skice, od kad si pomislio prvi put na tu ideju, i da vidiš kako se ljudi smeju, kako se igraju s tim.‟

Bašte ili mravinjaci

Tradicionalni arhitekta koji svet posmatra iz ptičje persektive odlazi u istoriju, a na njegovo mesto dolazi mešavina programera, psihologa, biologa i fizičara. Ipak, neizvesno je da li ćemo u budućnosti živeti u kućama-baštama i prolaziti kroz parkove koji nas navode da se igramo ili ćemo graditi tunele u građevinskom otpadu.

Studentske nagrade

Prvo mesto na „Supernatural festivalu‟ u maju 2010. (delila je sa još jednim projektom) za „Eco Broom‟ – prilagodljiv, low-cost paviljon od recilkliranog konopca. „Intel Innovation Award‟ u maju 2013. za interaktivnu instalaciju „Digital Grass‟ (saradnja sa kolegom Deyanom Nenovim) nastaloj po narudžbini međunarodnog putujućeg takmičenja „Up London‟, a izložena je u sklopu londonskog festivala „Digital Shoreditch‟. Interaktivna svetlosno-zvučna instalacija „sPins‟ (takođe saradnja sa Deyanom Nenovim) jeste projekat nastao po narudžbini multidisciplinarnog istraživačkog tima u okviru „Grand Challenge of Human Wellbeing Behaviour Change Research Prize 2013‟. Postavljena u okviru londonskog festivala „Blumbsberi‟ (Bloomsbary).

Bulevar magazin br.11, mart 2015.
Kompletan članak možete pogledati ovde.
Piše: Aleksandra Filipović
Dizajn: Helena Musinov