Mesto gde je vreme stalo

Autor Sanja Pjevčević
Pogodaka: 438

Tog jutra sam se osećao drugačije. Osećaj gladi je odavno nestao i sada se već stopio sa nečim drugim. Ni sam nisam znao šta osećam. Nisam više bio svoj, kao da je pravi ja bio negde visoko gore i posmatrao drugog mene, dole.

Valjda mi je sva ova stvarnost bila isuviše mučna, da mi je bilo lakše da se prisećam nekih davnih dana. Dok sam preletao mislima po svom detinjstvu i tim bezbrižnim godinama, došao sam i do tog dana, nakon kojeg se sve uskovitlalo i nekom munjevitom brzinom slomilo.

Obično sam ležao ušuškan ispod majčine ruke. Bilo nas je i previše u prostoriji, pa srećom, nije bilo hladno. Sklupčani smo ležali jedni do drugih. Bilo je tu starijih ljudi, žena, muškaraca i dece, mojih godina i mlađih. Danju su ljudi sedeli, umotani u đebad, pričali, mnogi su i plakali, a neki su bili previše uplašeni i nesvesni situacije koja nas je okruživala, pa su ćutke ceo dan bili zagledani u jednu tačku. Činili su se tako daleko, kao da ih je misao odvukla na drugu stranu sveta, a telo ostalo tu, sasvim nepokretno. Iako su nas možda razlikovale godine, izlged, status, postojala je određena stvar koja nam je bila zajednička. Ta nam je stvar odredila i sudbinu.

Ja sam provodio dane posmatrajući ljude, njihovo ponašanje, reakcije i izraze lica. Nesumnjivo, svima su oči pokazivale isto. Sve su govorile: „Bojim se, plašim se više nego ikad, pomozi mi, uradi nešto, vrati vreme, samo nas izbavi odavde.‟ Moja majka se nije odvajala od mene. Držala me je za ruku, čak i kada sam sedeo pored nje. Sa svima sam smeo da se suočim, sa svačijim pogledom, ali njen nisam mogao podneti. To što bi njene oči rekle, njen strah i bol, to bi me dotuklo sasvim. Tada bih shvatio koliko sam nemoćan da je izbavim i odagnam sve loše što oseća. Zato sam ga vešto i izbegavao.

Prostorija u kojoj smo se nalazili nije bila velika, nije bila dovoljna za sve nas, ali smo se snalazili. Prostrli smo dušeke i ćebad u redove do zidova, osim onog gde su bila vrata. Između redova, bio je putić koji je vodio do izlaza, te ukoliko bi nekom bilo loše ili je neko hteo da se protegli, putić je tome služio. Bilo je i poprilično mračno. Tri prozora nisu mogla da osvetle prostoriju dovoljno, pa je sve to činilo da se osećamo kao u nekoj kutiji, bačenoj, zaboravljenoj, bez vazduha i svetlosti.

Danju je bilo veoma bučno unutra. Ljudi su, valjda, pokušavali da skrenu misli pričajući o svakojakim stvarima. Međutim, bilo je i onih koji nisu mogli da obuzdaju svoj strah i bujicu osećanja, pa su neprestano plakali. Drugi su ih tešili, govoreći da će se spasiti, da će pravda naći put do njih, iako su i sami u dubini duše znali da je to skoro nemoguće. I ja sam, prvih nekoliko dana, bio takav. Nisam mogao da se pomirim sa tim da će mi život tako rano biti uskraćen. U meni su se mešali bes, nekakva hrabrost i želja da pobegnem sa majkom, i na kraju me je savladala smirenost. Čini mi se da mi je u tome pomoglo to što nisam želeo da se moja majka oseća gore, nego što jeste. Nisam želeo da oseća krivicu, jer nije bila kriva ni za šta. Niko ovde nije bio kriv ni za šta drugo, osim što smo bili rođeni ovakvi kakvi jesmo.

A noću se nije čulo apsolutno ništa, nikakav plač ili šapat. Tada bi svi spavali, savladani od celodnevnog strahovanja. Voleo sam da ležim u mraku, razmišljajući o tome kako bi moj život izgledao da ga rat nije uzeo pod svoje. Sva snaga, koju sam imao u toku dana, tada bi se raspuknula u parčiće i svaki od njih me je boleo kao da se zariva, jedan po jedan, po čitavoj unutrašnjosti mog tela. I tako sve do jutra, kada bih morao da skupim snagu opet, sklapajući deo po deo raspuknutih osećanja.

Jednog dana, uobičajene radnje i razgovore, prekinuo je vrisak sa druge strane prostorije. Svi su zanemeli i pohrlili na mesto odakle je vrisak potekao. Uspeo sam da se provučem izmedju ljudi koji su stajali i posmatrali scenu ispred njih. Ugledao sam ženu, koja je ležala na podu, držeći u naručju svog muža. Plakala je, grleći ga, dok je nekoliko njih otrčalo po vodu. Drugi su govorili: „Pomerite se nazad, treba mu vazduha!‟ Čovek je ležao nepomično, izgledao je ispijeno i sasvim bledo. Bio je stariji od većine muškaraca u prostoriji, uvek je bio tih i stalno je sedeo u ćošku sa svojom zenom. Verovatno je sve to što nas je snašlo bilo previše za njegovo srce i godine. Nakon nekoliko minuta, doneli su vodu i umivali ga, pokušavajući da ga povrate, ali ništa nije pomoglo. Žena ga je i dalje držala u naručju, sve dok je nije pogledao, krupnim tamnim očima, a zatim preleteo pogledom preko prostorije i zatvorio oči poslednji put. Žena je vrisnula jače nego prvi put, grlila ga je i dozivala, ne bi li ga vratila. Druge zene su pokusale da je podignu i odvoje od njega, dok je ona i dalje uzvikivala njegovo ime. Majka i ja smo seli na naše mesto i video sam u njenim očima da je sve ovo podseća na dana kada je moj otac preminuo. Samo je izustila: „Sve bi danas bilo drugačije da je on sa nama.‟ Spustila je pogled, odlutavši mislima na to mesto. A ja sam sedeo pored, trpeći bol i nemir zbog njenog pogleda i plača žene koji je obasipao čitavu prostoriju.

Nekoliko dana nakon tog događaja, u prostoriji je bilo mnogo tiše nego inače. Samo smo razmenjivali poglede, govoreći njima sve jedni drugima.
Naš boravak u toj zagušljivoj kutiji trajao je nešto više od tri nedelje, sve do jedne noći, dok su neki čvrsto spavali, a neki razmišljali zalazeći duboko u sebe, dogodilo se ono od čega smo svi strepeli. Prizor koji me je dočekao, čim sam otvorio oči, bila je hladna cev puške uperena u mene.

(nastaviće se)

danilo mosurovic

Ilustracija: Danilo Mosurović