Intuicija kao inspiracija

Autor Ana Đorđević
Pogodaka: 791
Intuicija kao inspiracija Jug Konstantin Marković

Rođen je krajem decembra 1987. godine u Beogradu, gde je završio osnovnu i srednje škole (gimnaziju i muzičku školu), kao i fakultete- arheologiju na Filozofskom i kompoziciju na Fakultetu muzičke umetnosti. Razgovarali smo sa Jugom o tome šta ga inspiriše i pokreće da se bavi muzikom, o trenutnim projektima i planovima za budućnost.

Prvi kontakt...

Moj prvi kontakt sa muzikom je bio preko klavira koji je postojao u dnevnoj sobi. Inicijalni kontakt bio je sasvim slučajan zato što su baka i mama svirale klavir, ne profesionalno ali su svirale, i klavir je prosto bio tu. Kasnije sam upisao nižu muzičku školu, ali tu je nastao problem pa sam onda ostavio taj isti klavir i tu muziku i zato mislim da se u školama ne razvijaju dobro muzičke predispozicije dece, pa sam na kraju osnovne škole poprilično zamrzeo muziku. Ja sam se kasnije vrlo sponatno i čudno vratio muzici. Pošto sam završavao srednju školu i upisao prvi fakultet onda sam odlučio da se vratim tome, ali ovog puta onako ne iz razloga što postoji klavir pored mene, već sam sada na neki neobjašnjiv način osetio potrebu da se bavim time. Ali naznačio bih da se možda to ne bi dogodilo da su drugačije situacije postojale u osnovnim školama. Ova u kojoj sam ja bio nije baš bila ohrabrujuća za nastavak mog muzičkog školovanja i zbog toga se desila ta pauza koju sam imao između srednje i osnovne muzičke škole.

Od klavira ka kompoziciji...

Taj prelaz je postojao prve dve godine kad nisam zapravo znao da li ću se baviti kompozicijom ili klavirom. A onda sam razmislio u čemu bih ja objektivno bio bolji od ta dva jer su mi se oba podjednako dopadala i shvatio da bih bio bolji kompozitor nego pijanista, pre svega što nisam toliko disciplinovan, što se traži od svakog instrumentaliste, pa i pijaniste, već mnogo bolje u radu funkcionišem kao neko ko potpuno sam organizuje svoje vreme. Sa druge strane, nikad nisam ni ostavio klavir već sam sâm ozbiljnije pristupio tome i nastavio da vežbam tako da i danas, kad pišem klavirsku muziku ili treba nešto da se svira, ja to radim.

Rani utisci...

Sećam se sada, kad već pričamo baš o ranom periodu, kad nisam ni imao svoje diskove, iz nekog razlog među rok kompilacijama mojih roditelja bilo je Filipa Glasa i to opera Ekhnaton (Akhnaten), stav koji se zove Amenotepova sahrana, i ja sam bio potpuno fasciniran time. A sa druge strane, tamo kod bake se slušao Šopen i tu ne mogu jednu kompoziciju da izdvojim, ali taj Šopen je postojao u mojoj muzičkoj svesti mnogo pre nego što su postojale mnoge druge stvari koje sam kasnije mnogo zavoleo. Sredina u kojoj sam se razvijao, zbog uticaja roditelja bila je rock sredina. Najviše se slušala muzika kad smo kolima išli na more i to nije bio moj izbor - deset kaseta od kojih su pet kaseta Led Zeppelin, jedna kaseta je Glas, jedna kaseta The Clash, i jedna je, na primer, U2. Čudna kombinacija, ali tako je to izgledalo.

Uzori danas...

Nemam uzora u smislu stilskog uzora, ali imam uzora u jednom eteričnijem smislu, a to je da me mnogo ohrabri, da me tera napred kada slušam nečiju muziku u kojoj mogu da prepoznam veru u intuiciji i hrabrost. To nekako najviše osećam kod Ravela i kod Bartoka. To nisu njihova konkretna kompoziciona rešenja do kojih ja dolazim analizom nego ta smelost i taj neograničen talenat koji mene potpuno direktno inspiriše da se na neki način ne bojim da uradim to što intuitivnoosećam.

Biti u dosluhu sa sobom...

U samom komponovanju bitno mi je da ja budem baš zadovoljan. Pišući sve više muzike tačno sam uspeo da prepoznam taj osećaj kada sam zadovoljan, a kada sam na primer 80% zadovoljan a kada sam 50% zadovoljan. Postoji jedan klik, moment kada se super osećaš kad si nešto napisao, bez obzira da li pričamo o dva takta ili sat vremena muzike i taj momenat gde ti baš pomisliš „E ovo je baš super! Sad sam baš zadovoljan ovim trenutkom, sa ova dva takta, i ovim danom“, i to ti ulepša dan. To postoji i posle samo tog jednog segmenta rada, taj osećaj postoji posle završene kompozicije, ili završenog odseka, ali bitno je biti u dosluhu sa sobom. Tu se ponovo vraćam na onu intuiciju koju sam ranije spomenuo - moramo da budemo u jako dobroj komunikaciji sa sobom i da se malo pazimo tog cerebralno-intelektualnog, da sebi objasnimo na taj način „Ovo je dobro zato što sam ja uzeo materijal ovaj i onda ga razvio zapravo u vivo tempo a ranije je bio mnogo sporiji“. Ne funkcioniše to tako, ne bi trebalo da funkcioniše, čak i kada funkcioniše tako onda mora da postoji taj intuitivni osećaj zadovoljstva na kraju.

Iskazivanje i afirmacija...

Mislim da kompozitor uspeva da doživi neku afirmaciju od strane muzičke i šire javnosti, i da je zadovoljan sobom, da je to moguće ali jako teško. A teško je zbog toga što postoji mnogo drugih otežavajućih nemuzičkih faktora. Žalosno je što toliko stvari ograničava, neki drugi faktori moraju da se poklope - faktori sreće, politički faktori, faktori socijalni, kulturološki faktori, i to mene čini da se osećam jako nemoćno zato što znam da nisu svi konci u mojim rukama. Mnogo bi bilo lakše kad bih ja mogao da utičem na sve, da sve zavisi od mog truda i mog talenta i moje želje, ali nigde ne funkcioniše tako, a u Srbiji je još lošija situacija. Nigde nije idealno ali ti eksterni, nemuzički faktori su ovde jako veliki. A što se tiče samog muzičkog sveta, tu opet postoji jedan veliki problem koji mene najviše mori a to je manjak onog iskrenog dečijeg, infantilnog entuzijazma za muziku. To je jedna poprilično komplikovana tema i do toga svega je došlo između ostalo zbog ovih eksternih faktora o kojima sam govorio, zbog toga da su ljudi kivni, da nisu profesionalni, a onda se ta apatija širi sve više. To je jedan začarani krug koji zahteva mnogo energije. Mi smo ovde prilično zapali u taj neki negativni mulj. Meni se više puta dešavalo kada sam ovde radio sa nekim da to osećam kao obavezu i obavezu koju muzičarima dajem da sviraju, nego što mi se deslio da mi sa punim entuzijazmom uživamo u tom muziciranju. Onda sam se osetio kao da to potpuno obesmišljava to što ja radim, i zato je za bavljenje muzikom u Srbiji potrebna jedna vanserijska odlučnosti. I mislim da je za muzičare jako bitno da odu da vide kako to funkcioniše u drugim zemljama. To ne znači da tamo moraju i da ostanu, ali ja imam potrebu da iskusim na koji način se tamo razvijaju profesionalni muzički odnosi.

Budućnost u muzici...

Shvatio sam da se ne možeš toliko raslojavati da bi bio pravi profesionalac, jer mi zapravo svu snagu vučemo iz jednog rezervoara. Mislim da ne može da se bude dovoljno dobar, profesionalac, ako se bavim dvema ozbiljnim stvarima u isto vreme, kao što su arheologija i kompozicija. Baviću se muzikom. Na neki čudan način, nikada mi nije ni padala na pamet ideja da posustanem zbog svih tih loših stvari koje su se tu dešavale ili što te Srbija ne podržava ni energetski ni finansijiski. Ja sebe vrlo samouvereno vidim u tom muzičkom svetu, samo sam se nekako pomirio i dogovorio sa sobom da to nije neki tako lagodan put, i da se do afirmacije ne dolazi u 27., nego u 47. godini, i to je u redu.

Aktuelni projekti...

Poslednji projekat na kojem sam radio je kratkometražni film Sare Radojković koja je reditelj filma i njegov idejni tvorac. Film se zove Iluzionisti, i pre svega je neobičan i interesantan jer je to crno-beli nemi film. To je kao da ste se prebacili u 1908, ili 1914. godinu i muzika je shodno tome relativno žanrovska. Ja sam radio muziku i ja sviram tu muziku, i kao što je to bilo nekada pre rata, muzika se svira uživo - ja sam za klavirom pored platna u toku izvedbe. Taj projekat se pokazao vrlo zabavnim i iskustvo na radu na takvom film je prilično jedinstveno - to nije baš neko šablonsko iskustvo, pogotovu sviranje za vreme projekcije. Takođe, radim na još jednom projektu - to je master predstava glumice Milene Živanović, a Sara Radojković je, takođe, pisala tekst. U pitanju je monodrama sa klavirom - Edit Pjaf, koja je glavna uloga, plus klavir koji ima razne uloge na sceni. To će se održati najverovatnije 28.9. na FDU. Uz izvedbe pesama Edit Pjaf i teksta koji je jako dobro napisan, plus moja autorska muzika i moja izvedba koja prati Milenu dok peva, tu je i moja muzika koja je prigodna za dramu. Ta dva projekta su me okupirala u poslednje vreme.

Neke od njegovih numera poslušajte na Souncloud-u, a informacije o filmu možete pronaći na zvaničnioj Facebook stranici.