Kulturološka vizija života Tanje Paunić

Autor Milica Milošević
Pogodaka: 1140
Kulturološka vizija života Tanje Paunić

Kultura trenutno doživljava procvat egzistencijalne krize. Pesimističke vizije sveta su davno uspostavljene. Ipak, težnja čovekovog postojanja stremi ka odgovorima preko kojih se ostvaruje mogućnost izlaska iz trenutne situacije. Činjenično stanje je da su odgovori definisani vrlo različito, a njihovo iznalaženje zavisi od individue do individue. Epifanija je svakako moguća, samo je pitanje trenutka kada će ona ispuniti sve(s)t.

Izuzev spoljašnjih, proces epifanije usporavaju i unutrašnji faktori, kao što su imaginarni strahovi koji opsedaju čovekov prostor harmonije. Takvi strahovi su mahom nedefinisani i to je ono što pojačava njihov naboj. Ipak, suzbijanje tih pojava je sasvim moguće i ono se razvija kroz razne vidove kreativnosti, kao i želje oređenih ljudi da kroz kreativne poduhvate definišu ono što zadaje problematičnost Čovekovom biću.

Shodno toj kreativnoj težnji, entuzijastkinja Tanja Paunić, kroz svoju poeziju pokušava da da određene odgovore, te za „Bulevar Umetnosti“ govori o postulatima koji prožimaju kulturološke vizije (njenog) života.

Inspiracija

Pisanjem poezije se aktivno bavi oko godinu i po dana. Ono u čemu nalazi inspiraciju je crnilo koje nas prožima, kao i svakodnevne situacije koje nam se dešavaju.

– Iz onog najgoreg moramo izvući najbolje. Ovakav iskaz deluje previše simplifikovano, ali ako se dublje zagledamo u njegovu suštinu, nailazimo na to da je potrebno da budemo svakim atomom svoga bića spremni na takav, mogu slobodno reći, podvig. Nažalost, mi od života pravimo posmrtnu raku, te smo samim tim sebe sahranili pre vremena. Raka se konsituiše tako što živimo u konstantnom grču, takozvanom „slobodno lebdećem strahu“. Na primer, plašimo se smrti, tako da taj strah vremenom postaje irealan, pa se samim tim plašimo i života, te mozgamo o smislu koji se pretvara u besmisao. Ili nam pak deluje i suviše čudno kada smo obuzeti osećanjem sreće, harmonija nam je nedostupna, jer ne umemo da se prepustimo datom trenutku smiraja. Mir, koji nas ponekada uvuče u sebe, deluje previše uznemirujuće, jer smo na izvestan način programirani da osećamo svakodnevnu napetost, te se pitamo da li je uopšte normalo da osećamo harmonične elemente.

Tanja, dakle, inspiraciju za svoju poeziju nalazi u činjenici da ćemo svi na kraju biti na istom mestu - pod zemljom, ali u svojim pesmama nastoji da pokaže i istakne da su različiti putevi koji vode ka tom, finalnom mestu, odnosno da mi sami pravimo izbor osećanja koja nas preplavljuju, kao i tragova koje ostavljamo za sobom.

Poezija koju stvara se odlikuje pesimističkom vizijom sveta, no uglavom na samom kraju dolazi do srećnog obrta, kako bi implicitini citaoci uvideli da crna predstava stvarnosti mora jednom naići na rub.

– Život je prolazna sekvenca, ali baš ta činjenica na izvestan način upozorava da Čovek svakoga dana treba uživati u čarima sopstvenog bitisanja. Najlakše je odustati i otići na dno koje se bazira na irealnosti, na begu i povlačenju.
Takođe ističe da se očekivanja koja vezuje za svoju poeziju baziraju na kazualnom odnosu recipijent : pisac.

Bol kao izvor geneze i pesnički uzori

Opštepoznata odrednica je da najbolja poezija nastaje iz bola, no Tanja Paunić svoju poetiku ne formira nužno ka tom pravcu.

– Na izvestan način je moguće da jedno delo nastane iz ljubavi prema nekome ili nečemu (životu, prirodi ili idealnom dragom), bol ne mora uvek igrati ključnu figuru. Međutim, bol možemo posmatrati kao određenu vrstu ciklike koja prati književnost. Recimo, tokom života osetimo pozitivno strujanje, osetimo čvrstu veru u nekoga ili nešto, pa se teme mogu oblikovati i ka toj sferi. No, ipak može nastupiti i stanje sveopšte rezigniranosti. To se događa kada ta vera postane poljulana. Dok smo srećni u većini slučajeva nam nije potreban papir da bismo podelili taj osećaj, jer smo okruženi ljudima sa kojima delimo te pozitivne trenutke. Ali, kao što sam već rekla, dogodi se da nastupi stanje usamljenosti koje je propraćeno rezignacijom, a hartija dopušta da je režeš, da na nju svališ sav teret. Hartiju možemo sagledati i kroz metaforu tetanusa, jer nehotično bivamo ubodeni na truli i zarđali šiljak, a onda se ona konstituiše kao protivotrov Načelno, mislim da je u većini slučajeva poezija najbolja kada je pisana krvlju i to sopstvenom.

Oblikovanje poetike svakako zavisi od stvari sa kojima se određena persona susreće tokom stvaralačkog procesa, tako da je postojanje uzora ono što je na neki način de facto. Tanja ističe:

– Implicitno podražavanje dopire iz sfere podsvesnog i tek kada se delo stvori, mogu se uočiti svesniji uticaji. Tako, na primer, britkost izraza koja je uočljiva u mojim pesama dolazi posredstvom Čarlsa Bukovskog, dok je pesimistička vizija sveta uspostavljena kroz bodlerovsku prizmu.

Stil

Može se uvideti da se na planu stila Tanjini tekstovi odlikuju kratkoćom izraza, takođe je upečatljivo da negde odstupa od znakova interpunkcije. No, unošenjem ovih elemenata postiže određeni efekat koji pesma nosi sa sobom.

– U svakodnevnom pisanju/izražavanju, znakove interpunkcije je potrebno poštovati, ali poezija pruža mogućnost određenog vida eksperimetisanja. Odstupanja koja pravim na planu interpunkcije omogućavaju da, uslovno rečeno, oslobodim sopstveni izraz i uspostavim korelaciju sa misaonim tokom, dok kratkoća izraza odeđene pesničke slike čini surovijim. Takođe, pesme koje stvaram ne sadrže naslove, što je na neki način odraz ličnog pečata, ali na prvom mestu želim da ostavim slobodu čitaocu da na osnovu onoga kako je shvatio pesmu i doživeo njenu poruku, sâm odredi naslov. Avangarda je uspostavila da svako tumači dati tekst na različit način. Vođena tom idejom, želim da čitaoci, shodno stanju u kome se nalaze, sami proniknu u određenu vrstu tumačenja.

Počeci afirmacije

Nedavno je širi krug ljudi imao mogućnost da se upozna sa poetskim stvaralaštvom Tanje Paunić. Naime, imala je priliku da učestvuje na pesničkoj manifestaciji pod nazivom „Totalno ARGH!“. „ARGH!“ je neprofitna organizacija koja se bavi promovisanjem neafirmisaih stvaralaca, odnosno kulture u Srbiji i regionu. Pesničke večeri se održavaju svake poslednje srede u mesecu u kafiću koji nosi naziv „Ozi Bar-Hostel“, a lociran je na adresi Dalmatinska broj tri. U daljem toku razgovora Tanja je ukazala na trenutno stanje u kojem se kultura nalazi.

– Kultura je, kao što je vidljivo, vrlo ugrožena. Pažnja se posvećuje populističkoj metodi i konzumerističkim standardima, dok je nešto što je imaterijalno potpuno zapostavljeno. Ipak, postojanje „Argh-a“ odaje drugačiji, pozitivniji uvid u trenutno stanje. Ljudi koji su okupljeni oko ove organizaije, prvenstveno nastoje ka tome da afirmišu savremenu pesničku scenu, a njihov pristup afirmaciji je na prvom mestu entuzijastičkog karaktera. Čini mi se da sam učestvovanjem na „Argh-u“ dobila vetar u leđa i jedan vid otvorenih vrata ka daljoj pesničkoj nadgradnji, kao i čvršću volju da se borim za opstanak kulture na ovim prostorima. Mogu slobodno zaključiti da postojanje „Argh-a“, kao i sličnih organizacija, nagoni čoveka na pomisao da može promeniti negativne kulturološke prilike kojima smo trenutno okruženi.

Poetika Tanje Paunić je u najširem smislu oblikovana motivom memento mori, koji upućuje na to da čovek treba biti svestan svoje smrtnosti. Dublja misao o prolaznosti u prvi mah izaziva određenu dozu nelagode. No, zahvaljujući dopiranju ovog motiva do svesti, čovek teži da se kroz kulturološke, kreativne nagone suprotstavi tanatološkoj koncepciji, te tako, svesno ili ne, zapravo ostavi tragove koji mogu voditi ka njegovoj besmrtnosti.
U sklopu intervjua možete pročitati i jednu Tanjinu pesmu kroz koju, pored gorepomenutog motiva, prožima i motiv večnosti, koji je prikazan u apstrahovanom obliku. Večnost je ovde uspostavljena implicitno, kroz sećanje jedne individue na drugu individuu, jedne Duše na drugu Dušu. Zanimljiv je poziv koji nam je kao čitaocima upućen, a on govori da u svoju svest prizovemo davno preminule, nama nepoznate ljude i time, pored ostalog, na trenutak oživimo izgubljeno sećanje na njihovo ovozemaljsko postojanje.

Ko za duše pali sveće?
Zaboravljene duše
Davno umrle
Ko za duše pali sveće,
Za njihov mir i počinak?
Duše zalutale, duše izgubljene
Duše bez ceremonije popa?
Sveća za njihov mir
Sveća za njihov život
Imali ga ili ne
Ko za mrtve duše pali sveću
Ili se one više ne pale?
Palim sada za tvoju dušu
Za njegovu
Za njenu
Palim sveću za sve duše
Ili će se zbog toga
Okrenuti u grobu?
Ili žive kroz crve
Ribe, ljude i nikada ne umiru?
Ili duša samo kruži?
Ne znam.
Možda duša i ne postoji
Možda je jedu crvi
Možda u paklu gori
Možda u raju bdi
Zapali sveću.
Neka vosak pocuri
Neka se sliva niz grob
I ti ćeš jednoga dana
Tamo biti.